Životni izazovi mogu da nam utiču na ponašanje, ne i na moralni kompas, u suprotnom taj kompas nije ni bio podešen kako valja.

Iskakala sam iz jedanaestice, jebo me dan, demencijo eve me.

Zašto vam ovo pričam. Zato jer su me isti batinaši, posle 2 godine pretnji i mekih pogleda u oktobru 2000. na hodnicima Studenjaka skrušeno (i bezuspešno) pozdravljali. Zato jer se imena profesorke koja je zauzela tuđe mesto niko ne seća.
Oni su svi beznačjni.
Samo su deca koja se bune važna.

Možda najupečatljiviji događaj, mada u arhivi Vremena postoji i slika kako iskačem kroz prozor desetke, bio je izlazak studenata sve 4 godine svetske pored katedre žene koja je preuzela mesto Vladete Jankovića pošto joj upućeno pitanje kako vas nije sramota da stojite na mestu našeg profesora.

U tih 5 meseci, pretili su nam obaranjem godine, ukidanjem katedre i premeštanjem na druge, tukli nas, fizički izbacivali iz zgrade, legitimisali, doba ozbiljnog radikakskog i julovskog divljanja u osvit bombardovanja, batinaši mahom bili iz državnih studentskih organizacija, tj. domske komšije.

Imam ih i ja. Iste kao i on. Biti mračan je posledica okolnosti, biti gnjida je lični izbor.

Sveukupno, ne još dovoljno. Inače se ne bismo ovde propitivali.

A možda još više vole kad im kažeš da je nešto zabranjeno, ili da ih je neko naterao... Ne umeju oni da hendlaju slobodnomisleće, ne može gamad da se setuje na ta podešavanja.